КА115 ПИТАЊЕ: Можете ли говорити о разлици између наше савести и нашег осећања кривице?
ОДГОВОР: Да. Вратићу се на предавање које сам давно одржао [Предавање #83 Идеализована слика о себи] којих се неки од вас можда сећају. А новији пријатељи би могли да прочитају ово предавање, јер човек има две савести. Један је, како се моји старији пријатељи можда сећају, право ја, најдубље биће, које савршено добро зна шта је за њега исправно, конструктивно и напредно, а шта није.
Ова савест нема ригидни кодекс исправног и погрешног – исправног на самоправедан, моралистички начин. Веома је флексибилан, слободан и може, али и не мора бити у складу са законима друштва. Понекад јесте, а понекад није. У овој савести уграђени су изворни духовни закони у свој њиховој лепоти, великодушности, мудрости и обиму. Они су увек конструктивни. Они су увек, у основном заједничком именитељу, за добро, а ипак често варирају према појединцу. Другим речима, оно што може бити исправно за једног појединца, можда неће бити исправно за другог појединца.
С друге стране, друга савест – оно што ја зовем суперпонована савест – је конгломерат утицаја цивилизације, друштва, јавног мњења, готових правила, страха и зависности. Ово је понекад изузетно снажно. Нажалост, човечанство је игнорисало ове две различите врсте савести. То је веома штетна ствар јер се често надређена савест меша са духовном савешћу.
Чак и ако обоје – права, оригинална, индивидуална духовна савест која је слободна, и надређена друштвена савест, која није слободна – следе исту акцију, осећај и дух у којима се тај чин одржава или прати је сасвим другачији један, иако дело може бити идентично.
Исти чин може вас на један начин оставити слободним, учинити да се проширите и учинити вас богатијим. И исти чин, ако је спроведен као диктат наметнуте савести, осакатиће вас, стиснути, учинити неслободним и створити страх у вама – или ће вас због слободе коју кршите учинити бунтовним и огорченим и самим тим кривим.
Сада, предавање које сам одржао много, много касније, прилично недавно, о две врсте кривице, односило се наравно на ове две врсте савести [Предавање #109 Духовно и емоционално здравље кроз реституцију за стварну кривицу]. Права савест ће имати праву кривицу, а надређена савест ће имати лажну кривицу.
Ово је веома важно разликовати, јер је за многе људе наметнута савест један од најтежих и најокрутнијих мајстора. Постоји битка између ове наметнуте савести и личности, са свим њеним инстинктима. То укључује детињасте, примитивне нагоне, као и конструктивне, креативне импулсе који се у нечијем слепилу често сматрају ужасним и лошим – више се не могу разликовати – као себичност која је усађена у свако дете.
Начин на који се гледа на ову детињасту себичност зависи и од тога са које тачке гледишта на то гледате. Ако на то гледате из наметнуте лажне савести, ова детињаста себичност изгледа неопростива и ужасна, и она ће вас поколебати и осакатити ваш раст и развој. Али ако на то гледате из угла стварности, то ће бити нешто што ћете лако прихватити. Али на тај начин, само зато што то прихватате, ви заиста растете из тога. Јер тада више неће бити потребе за овом детињастом себичношћу.
Дакле, раст успорава наметнута, лажна савест. Често се меша са духовном савешћу јер се духовни закони користе као штит за лажну савест. О правој духовности нема говора, јер права духовност не делује из страха. Делује из слободе и истинске жеље. Али то није добро јер се боји да не буде добро.
Дакле, ова лажна савест је од највеће могуће штете, и она је у директној супротности са реалним развојем и растом личности. Људска религија је то игнорисала и диктирала је ову савест и на тај начин омета праву духовност.
С друге стране, најновија сазнања у последњих пола века психологије, пронашла су ову савест – лажну савест – али су игнорисала да то није једина савест која постоји и сматрала је да је неопходна, бар у извесној мери, у како би се забранило да најнижи инстинкти буду деструктивни. Ово, опет, није истина. Истина је: нико не мора да се плаши отпуштања ове лажне савести, јер само тада и тада се права савест може чути и дати вам сигурно упутство.
Сада се овим враћам на постављено питање о сумњама у себе. Све док сте само нејасно и полусвесни свесни ове лажне надређене савести, морате се наћи у страшној борби. Јер тада, чини вам се, имате само избор између тога и врло себичних нагона којих се плашите. Не знаш да постоји још нешто. Па како можете да се ослободите ових наметнутих закона којих се држите, ако мислите да су све што постоји само инстинкти и импулси којих се највише плашите?
Па ипак, права савест се никако не може манифестовати све док се не одрекнете лажне савести и не дате себи шансу да пустите оно чега се плашите да тиња на површини ваше свести, ваше свести, јер нисте приморани да делујете по томе ако не свиђа ти се. Али свакако можете себи приуштити да будете свесни тога.
Онда се можете помирити са тим. И тек тада ће се ваша права духовна савест открити. То је једино што ће вам дати утемељено самопоуздање и самопоуздање. Како можете имати поверења у себе ако се ваше право ја не усуђује да изађе? И ваше право ја не може да изађе на видело све док треба да се ослоните на спољашња, наметнута правила.
116 ПИТАЊЕ: Да ли је тачно да покушавамо не само да се угурамо у сопствене идеализоване слике о себи, већ заправо покушавамо да живимо у складу са идеализованим ја наших родитеља? Да ли је ово правилно?
ОДГОВОР: Апсолутно је тачно. Дететова беспомоћност и несигурност терају га да очајнички тежи да га родитељи прихвате. При томе сматра да мора да усвоји стандарде родитеља. Као што сам већ рекао, није важно да ли су ти стандарди заправо стандарди родитеља или дете само верује у то. Тако дете почиње процес лажног, лажног, површног придржавања одређених стандарда без унутрашњег убеђења.
То га отуђује од његовог правог ја, које тиме постаје слабије. Постаје двоструко огорчен и осећа се превареним када овакав начин живота и постојања не доноси очекиване резултате, као што свакако не може. Као што сви знате, у свима вама постоји, у већој или мањој мери, жеља да не одустанете од детета, упркос једнако снажној жељи да одрастете.
Инсистирање на томе да останете збринуто дете захтева да се придржавате наметнутих стандарда, а тиме и наметнуте савести. Њиме се надате да ћете умирити, приморати и натерати, такорећи, своје родитеље или родитеље-замене да вам са закашњењем дају оно што сте пропустили. Тако настављате процес све док га не препознате у потпуности у свом интензитету и разним нуспојавама.
