КА148 ПИТАЊЕ: Дуго сам патио од овог губитка памћења. То сеже скоро до јавне школе и било је штетно за мене на много начина. Питао сам се да ли могу нешто да урадим поводом тога?
ОДГОВОР: Да, ја бих, наравно, рекао да постоји нешто што можете учинити по том питању, јер се може учинити нешто у вези са свиме што није у реду у човековом животу. Али рекао бих да би једини заиста ефикасан начин да се нешто уради по том питању био да, на првом месту, ово посматрате као симптом.
Као и код физичке болести, уклањање симптома није довољно добро, чак и ако се може учинити. Мора се ићи до корена; мора се разумети шта је то симптом. Сада могу да вам дам неке наговештаје, али врло је могуће да ови наговештаји тренутно неће зазвонити, јер можда нисте свесни скривених слојева који су одговорни за овај симптом.
Уопштено говорећи, рекао бих да је недостатак памћења, губитак памћења, на неки начин сличан тешкоћи концентрације, и обоје често указује на страх од нечега у себи што не желите да знате. Ако постоји веома несвесна, веома велика намера да нешто заборавиш у себи, није увек могуће да психички апарат одабере шта треба да задржи.
Постоји општа клима „желим да заборавим“, па стога овај штетан процес утиче и на области у којима не желите да заборавите. Оно што желите да заборавите није нужно злочин или нешто заиста лоше. Можда је нешто узнемирујуће са чим дете није било у стању да се избори како треба – повреда која вам је нанета коју нисте протумачили са разумевањем одраслих и која наставља да се гнијежи у вама самима.
Услед тога могу постојати одређене области у којима се обмањујете о себи, где сте изабрали одређене пречице које се покажу нереалним – много материјала није сређено – и где нисте баш у миру са собом. Да би се дошло до овог мира, потребан је веома озбиљан подухват који захтева помоћ, јер нико заиста није у стању да крене овим Путем унутрашњег самосучељавања без адекватне помоћи.
Ово је крајњи начин, без којег није могућ пуни развој нечијих потенцијала. Али чак и сазнање и прихватање да је оно што вас овде узнемирава само симптом, можда ће се већ показати корисним.
Ако приступите себи са те тачке гледишта, онда можете поставити питање и запитати се: „За шта сам забринут у свом животу, у себи, у свом најдубљем бићу? Да ли заиста желим да испустим све што постоји у мени? Да ли желим да се сетим свега? Да ли желим да све видим јасно и непристрасно?" Откријте сопствене реакције.
У којој мери можете потпуно и искрено рећи: „Да, то је оно што желим. То је оно што заиста желим, и тражим смернице, инспирацију и помоћ да то учиним. И дозвољавам креативном принципу да проради и доведе ме до тачке у којој може доћи до овог потпуног самоспознавања и разумевања и помирења са самим собом, мир са самим собом.” Гледај ово!
С друге стране, посматрајте реакцију када изговорите ове речи у себе, такорећи. У којој мери осећате благу нестрпљивост и Не, и површност у приступу – склоност да се то заташкава? У којој мери је тај став код вас? А када то мирно посматрате, онда можете рећи – али не одгурујте! – „О, да, ево га; ево управо тамо где не желим да се у потпуности упознам.”
Када то видите, онда ћете боље разумети овај симптом лошег задржавања памћења, који је само један од симптома. Има и других, можда мање уочљивих или суптилнијих, али ипак једнако стварних.
