9 КОМЕНТАР ВОДИЧА: Драги моји пријатељи, данас бих желео да говорим о молитви и медитацији. Која је разлика између њих двоје? Многима то није сасвим јасно. Увек је ствар договора око значења термина. Желео бих да направим следећу разлику: молитва је прелиминарни корак ка медитацији.
Молитва је ствар размишљања, медитација је молитва са осећањем; ангажује душевне снаге у поређењу са мисаоним силама. Да бисте дошли до другог и даљег корака, потребна вам је одређена дисциплина и концентрација, коју научите молитвом. Већина људи није навикла да буде духовно и ментално активан, али ипак се не може ући у медитацију ако претходно није научено прелиминарно стање концентрације.
10. ПИТАЊЕ: Зар не постоје две врсте медитације, духовно активна и друга, емотивнија? На пример, медитирати на „Умири се и знај да сам ја Бог“, без размишљања, једноставно допуштајући да вечни Божји принцип продре у душу? Је л 'тако?
ОДГОВОР: Сасвим тачно. Опет, постоји паралела са оним о чему смо раније говорили. Чак иу облику медитације налазимо мушки и женски принцип. Онај је интелектуално активан и укључен у мисли, дакле мушки; друга је емотивна и течна, дакле женствена. И једни и други су важни. У одређеној развојној фази може се истаћи један, ау следећој други, све док и у овој не дође до балансирања и стапања. Врста медитације коју треба углавном култивисати увек је она која вам је тежа, јер то указује да недостаје квалитет који треба култивисати за коначно спајање.
50 ПИТАЊЕ: Један други дух ми је једном рекао да је добро имати веома дугу молитву и медитацију. После неколико година, ово је постало веома навика. Пре извесног времена, када сам вас питао о томе, рекли сте да то можда није добро јер у таквој молитви постоји крутост и навика и да се трудимо да се одучимо од онога што смо тада радили. Питао сам се зашто нам је наводно развијен дух рекао да упаднемо у овај образац навика?
ОДГОВОР: Када човек први пут дође на духовни пут развоја и уопште није навикнут на молитву или концентрацију, таква медитација је добра дисциплина. Повољно је учити концентрацију кроз молитву и медитацију, јер ваше мисли пролазе кроз одређени процес чишћења и градите одређену свест. Научите да негујете несебичне мисли. Ваше мисли се уздижу у молитви, чиме се отвара пут за каснију фазу вашег развоја. Дакле, моћ концентрације се може комбиновати са неговањем конструктивних и несебичних мисли, као у молитви.
Свакако се концентрације могло научити у вези са било којим предметом, али боље је научити је на овај начин него у свакодневним стварима. Тако видите, и чишћење мисаоног процеса, као што се то дешава у молитви, и концентрација су неопходни на овом Путу. Обоје би се могло научити одвојено, али је једнако добро комбинирати их. Једном када се дисциплина научи, човек се мора чувати рутине молитве, која је чини крутом и лишеном живота.
Различите активности и ставови се примењују на различите фазе нечијег развоја. Једном када дођете до одређене тачке, било би штетно, у многим погледима, остати у крутој рутини. Ако ваша молитва више не вибрира, боље је да имате кратке молитве које се мењају у складу са вашим потребама у било којој фази вашег садашњег развоја, такође обраћајући пажњу на своје тренутне потешкоће и унутрашње препреке.
Моћ концентрације коју сте научили може се затим користити у сврху само проналажења у свим радовима које радите на овом Путу. То је много продуктивније од непрестаног лупкања у мислима једне те исте ствари. Деца у првом разреду уче нешто другачије од онога што уче касније.
105 ПИТАЊЕ: Хоћете ли, молим вас, детаљније објаснити значење молитве у различитим фазама?
ОДГОВОР: Мислим да је то прилично евидентно из самог предавања [Предавање # 105 Однос човечанства према Богу у различитим фазама развоја]. Молитва ће бити прилагођена свесном ставу и концепту било које фазе. У самом првом стадијуму, када је човек још скоро у фази постојања, без свести, нема молитве, јер нема богопоимања. У следећој фази човек почиње да поставља питања и чуди се. У овом спонтаном искуству чуђења и допуштању новим размишљањима да га испуне, ово је само по себи молитва или медитација.
Следећа фаза може бити остварење врховне интелигенције. У овој фази молитва има облик дивљења чуду универзума и природе. То је богослужење. У следећој фази, када збуњеност ума, незрелост и неадекватност изазивају страх, приањање, беспомоћност, зависност, а када жељно размишљање и похлепа, неприхватање стварности, проузрокују молбу, молитва ће се изразити у складу с тим.
Кад се чини да су молитве услишане у овом стању, то није зато што Бог делује, већ зато што је, на неки начин, човек искрен упркос свим својим самообманама и утајама, и на тај начин отворио канал унутар којег кроз законе биће може продрети до њега. Ово је важна разлика која ће се уочити тек у каснијој фази.
Када човек схвати своје сопствено учешће у томе да ли је молитва услишана или не, изгубиће осећај беспомоћности и самовоље својевољног Бога којега треба примирити вештачким и надређеним правилима. Али, могао бих такође да додам да је оно што се често чини као услишена молитва снага нетакнутог ума у одређеној области у којој се молитва услишава, бар у то време.
Кад човек дође у стање независности, када пусти овог имагинарног Бога који га кажњава, награђује и води живот, када се нађе у стању атеизма, порицања било ког вишег бића, он се не моли, од наравно. Бар не у конвенционалном смислу. Може да медитира о себи, може да се искрено погледа, а ово је, као што већ сви знате, најбоља молитва у правом смислу.
Али може бити и да је човек у атеистичкој држави потпуно неодговоран и не успева да мисли и гледа на себе. Може побећи од себе на исти начин као и особа која Бога користи као бекство од себе.
Када човек достигне фазу активне потраге за самосвестом, суочавања са собом онаквог какав заиста јесте, на почетку ће се можда још увек навикнути на стару молитву молећи за помоћ молећи Бога да учини за њега оно што је некада чинио зазире од себе. Ипак, упркос овој навици у молитви, он почиње да се суочава са собом.
Тек након достизања дубљих нивоа таквог суочавања са собом, постепено ће избегавати молитву на коју је навикао. Можда чак прође кроз фазу да се уопште не моли, у уобичајеном смислу. Али он медитира - и то је често најбоља молитва! Медитира гледајући своје стварне мотивације; допуштајући да његова стварна осећања испливају на површину; испитујући их о њиховом разлогу постојања.
У овој врсти активности молитва у старом смислу постаје све бесмисленија, контрадикторнија. Његова молитва је акција самосвести и гледања у себе у истини. Његова молитва је његова искрена намера да се суочи са оним што је можда најнепријатније. То је молитва јер садржи став да је истина ради истине праг љубави. Без истине и без љубави не може бити искуства са Богом. Љубав не може израсти из покушаја претварања истине која се не осећа.
Али љубав може израсти из суочавања са истином, ма колико она била несавршена. Овакав став is молитва. Искреност са собом is молитва; будност према нечијем отпору is молитва; поседовање нечега од чега се човек сакрио од срама is молитва. Када се ово настави, стање бића постепено настаје, мало по мало, са прекидима.
Тада, у стању постојања, молитва више није акција изговорених речи или мисли. То је осећај боравка у вечном Сада; протока у струји љубави са свим бићима; разумевања и перцепције; бити жив. Немогуће је рећи да ових неколико аспеката које сам овде поменуо, поред многих неописивих осећања, садрже молитву у највишем смислу. То је свест о Богу у његовој стварности.
Али оваква врста молитве не може се опонашати или научити било којим учењем, прописаном праксом или дисциплином. Природни је исход храбрости и понизности суочити се са собом потпуно и без резерве.
Пре него што сте достигли ово највише стање односа према Богу, постојања, где су молитва и биће једно, све што можете учинити, најбоља молитва на свету, је обновљена стална намера да се суочите са собом без икаквих резерви; да уклоните све претварања између вашег свесног ума и онога што је у вама; а затим да уклоните претварање између онога што је у вама и других. Ово је пут, пријатељи моји.
КА118 ПИТАЊЕ: Недавно ме је неко ко је духовно веома високо еволуирао питао колико дуго сам дневно проводио медитацију. Био сам прилично изненађен и рекао сам да не знам јер уопште нисам био свестан. Рекао сам да сам у сталној медитацији, колико сам знао, и никада нисам бројао сате јер сматрам да је медитација самоанализа и свест о својој одвојености и разлозима за то. Док он сматра медитацију потрагом за духовним сопством кроз врсту медитације која је укључена у мантру. Питао сам се да ли, иако сам можда духовно еволуирао кроз овај Пут, да ли можда не бих у исто време требало да радим и на његове начине. Мислим да у овоме постоји забуна.
ОДГОВОР: Да, у овом погледу постоји велика конфузија у човечанству. Сада се, наравно, подразумева да постоји много различитих начина и приступа. Али најбезбедније – оно око чега апсолутно можете бити сигурни, да не избегавате, да не бежите од себе – јесте саморазумевање, које вас, у крајњој линији, мора довести до најдубље комуникације са Богом. Видите, постоји толико много могућности за бекство од себе, а многе од њих су потрага за Богом, као што су неки моји пријатељи заиста открили у свом психичком животу.
Дошли су до тога да су то урадили. Човек не може бити сигуран док не достигне ове нивое. Али саморазумевање и посматрање, и заувек нова намера да се жели да се суочи са самим собом у потпуној истини без подметања, најсигурнији је начин да се спречи бекство.
То је исто што и комуникација са Богом, јер ако постанете своје право ја, спознајете Бога у себи. Тада више не зависите од лажних или заобилазних начина пракси и дисциплина који могу имати много неповољнији ефекат од добродошле. За тако често, људи кроз ове дисциплине само доживљавају оно што би неко чак могао доживети кроз дрогу – дивно, лепо искуство.
Али то је бекство од себе и његове укључености, његових проблема, његових забуна, његових погрешних схватања – све док се не мора вратити у овај свет, који тада изгледа суморно. И тада се ствара двојност: овај свет и онај свет, што је, само по себи, знак да негде постоји, нешто погрешно схваћено. Јер ако спознаш себе, нема двојства између духовног и овог живота. Нема разлике. Све је то једно те исто.
Ове речи су можда веома тешке за разумевање, за перцепцију, али ово је истина и зато сте, пријатељи моји, безбедни када вам препоручим самоистраживање, суочавање са собом. Немате чега да се плашите. Идете најдиректнијим могућим путем. То свакако није најлакши пут, а могао бих чак рећи да је и најтежи – бескрајно тежи од двадесет четири сата сеџде и дисциплине. Пет минута немилосрдног суочавања са собом ће учинити више од сати дисциплине.
То је тежак пут – то је каменит пут, узак пут, заиста, пријатељи моји. Али то је заиста најдиректнији пут и пут на коме не морате да бринете о дисциплини, о бекству. Ако осећате потребу овде или тамо, данас или сутра, да имате другачију врсту медитације, нема разлога на свету зашто не бисте се предали овоме. Али немојте бити фанатични у вези с тим. И имајте на уму највећу важност: у вама је да видите шта је ту пре него што у стварности стигнете до Бога.
ПИТАЊЕ: Открио сам да сам дуги низ година имао веома дубоку заблуду у том погледу, коју покушавам да разјасним тек у последње време. Када сам обављао ситне задатке, вежбао сам да ми је ум негде другде, да размишљам, медитирам и тако даље. Управо сам схватио да сам тиме направио раздор, што је било веома незадовољавајуће. У последње време добијам много више од најмањег задатка ако сам потпуно ту и ако не покушавам да медитирам или не покушавам да радим било шта друго осим да оперем суд када перем суд. Први пут сам схватио где се расцеп може излечити.
ОДГОВОР: Да, то је веома добро и веома тачно, и само бих желео да додам једну ствар на ово што сте рекли. Видите, рекли сте да сте направили расцеп у овом ставу. Исправио бих то и рекао да је то резултат раскола. И пошто растеш и развијаш се и почињеш да видиш све више и више, као што сви знате који су на овом Путу, одређене ствари почињу да се мењају готово саме од себе, такорећи. Као да ово не би имало никакве везе са вашим проблемима који вас брину, у тренутној фази у којој радите.
Видите другачију реакцију на нешто сасвим друго. А ово је заиста резултат процеса раста. Тако да мислим да ако то имате на уму на овај начин, то ће вам дати потпуније разумевање да нисте направили расцеп тако што сте размишљали о другим стварима док сте радили ову ствар. Чињеница да је то било тако је резултат раскола.
КА142 ПИТАЊЕ: У медитацији, ако неко доживи светлост која га преплављује, било да је то ток светлости или звездана светлост или много звезда, шта то значи?
ОДГОВОР: На ово је немогуће одговорити уопштено, јер има толико могућности. Можда је то фатаморгана; то може бити стварно искуство. Зависи од оквира ума; зависи од отворености да се види у истини; зависи од тога да ли је особа тежила светлости ради светлости, или је личност тежила првенствено истини и понизности, у спремности да себе види онаквим какав јесте.
У зависности од тога, могло би бити да је светлост резултат истинског просветљења – или може бити фатаморгана. Немогуће је генерализовати одговор. На то могу да одговорим само уопштено, а то је да може бити било која од ових могућности.
КА151 ПИТАЊЕ: Свестан сам да стално разговарам сам са собом, као што се стално води овај унутрашњи монолог. Када се потрудим да га искључим, на пример, концентришем се на звук, то је веома леп осећај. Да ли је ово причање са самим собом лоша ствар или сам такав какав јесам?
ОДГОВОР: Зависи од начина. Предложио бих да у својим белешкама запишете различите врсте монолога или разговора које водите у себи. Можда ћете открити да постоје две или три различите врсте.
Затим у вашем раду, било са својим Помоћником или ако желите да разјасните нешто више о томе овде, можемо да разликујемо шта ове различите врсте значе и какву корист можете да извучете из разумевања и анализе типова разговора које водите, а затим и у чему смер за њихово спровођење.
У међувремену, имам ово да предложим. Када то урадите, пошаљите једну мисао дубоко у најдубљу божанску интелигенцију која обитава у вама. Затражите њено вођство да ваши мисаони процеси буду инспирисани и да оду на конструктиван начин који вас води у даљу самоспознају, који вас води тамо где треба да будете управо сада, који вас чини отвореним за инспирацију. Онда пустите да вас воде невољни процеси из дубоког стварног ја.
