55 ПИТАЊЕ: Принцип Оца у Креацији је јасно изражен. У гностичким учењима се каже да се у Оцу рађамо, у Сину умиремо. Другим речима, то је извесно ограничење представљено у Христовом принципу.
ОДГОВОР: Сасвим тачно. Отац је Створитељ, стога се залаже за принцип експанзије. Син је дошао на Земљу; он се оваплотио. Инкарнација је ограничење, привидно враћање уназад, иако у добру сврху ићи напред. Док Свети Дух представља статички принцип, стање бића.
74 ПИТАЊЕ: Мало сам проучавао гностичку религију и открио сам да су учења која су овде изложена веома слична онима која се налазе у многим гностичким спекулацијама. Ако су слични, можда бисте могли да објасните разлог опадања и виртуелног нестанка гностичке религије?
ОДГОВОР: Није нестало. Поново се појавио, и стално се изнова појављује у различитим облицима. Али чињеница да се мора поново појавити доказује да сву истину увек разводњавају и искривљују масе које нису спремне да је разумеју. Тако се пропада како неколицина који то разумеју напуштају ову Земљу и остављају наслеђе таквих учења у руке оних који су често пуни добре воље и намере, али не могу да се носе са тим на прави начин.
Како време пролази, истина постаје све крутија и самим тим неистинита. Морају се створити нови канали, а иста та истина се поново појављује у новом облику, можда прилагођеном цивилизацији и карактеристикама одређеног периода.
Није било времена у историји када истина није дошла до неких људи. То се учило и ширило се, али као што сам рекао, већина човечанства је још увек била превише незрела да би то користила у себи. Доношењем спољних правила и прописа, наметнули су ограничења која су га искривила. Ако пажљиво проучавате историју религије, видећете да су све религије, укључујући и оне традиционалне, садржале животну искру истине. Али како су се ширили, истина је избледела и они су уместо срца и душе постали религије писма.
Човечанство не разуме суштину истине или религије јер не жели да разуме. Она жели да се ослони на догму и влада, како не би морала да размишља, да се суочава и да доноси самоодговорне одлуке. На тај начин се истина изопачује. То се дешавало од почетка времена и трајаће, бојим се, још неко време. Али како време одмиче, свака нова манифестација истине продире мало дубље и међу све више људи чије су душе довољно еволуиране да жуде за њом.
Видећете да истину данас схвата много више људи него пре неколико стотина година, или чак пре само педесет година, иако не увек у потпуно истим терминима. Ширење одређених наука и психологије умногоме је допринело овом разумевању. Суштина и корен психологије, ако уђете довољно дубоко, увек ће доћи до психе и открити суштинске духовне истине, како су то малобројни мудраци у свако доба прокламовали.
ПИТАЊЕ: Желео бих да овде истакнем једну ствар. Хришћанска религија, односно католичка црква је успела да опстане до данашњих дана, док гностичке религије које су више у складу са вашим учењем нису опстале. Чини се да је тешко разумети зашто је већа истина показала мање виталности.
ОДГОВОР: Спољна моћ често може донети спољашњи успех. Можда само зато што је више истине било укорењено у одређеним гностичким религијама, постојало је мање нагона моћи код оних који су их практиковали. Али то не значи да унутрашња снага истине заправо није донела више успеха у правом смислу, иако је била мање приметна.
Спољна манифестација вас може још једном навести да поверујете да је ово неправедно. Исто је и са појединцем. Можете се запитати зашто су неки људи споља тако успешни, док су заиста себични и у великој мери им недостаје зрелости и љубави. Овде се морамо сложити око тога шта заправо значи бити успешан.
Пословни човек, споља успешан, моћан и финансијски сигуран, можда је пун унутрашњих немира и несреће, кривице и стрепње за које никада не знате, јер може да стави врло убедљив фронт. Стога није успешан у смислу онога што се заиста рачуна: његова срећа, његова унутрашња сигурност, његов унутрашњи мир.
По истом основу, моћна црква коју помињете успешна је споља, али није ни издалека толико успешна изнутра. Занемарена учења истине гностичких религија могу се споља чинити слабима, јер постоји неколико њихових присталица за које знате. Али изнутра постоји снага коју можда уопште не видите или не знате. Можете потпуно занемарити снажан утицај који он има на космичке силе, бескрајно снажнији утицај неколицине од многих, без обзира на обим спољне моћи коју успешна религија може имати.
Овде је опет питање вежбања нечије свести да сагледава унутрашњи садржај нечега, а не да се фокусира на спољну манифестацију. Са те тачке гледишта, успех није тамо где га видите. Иако су многи људи присталице те цркве, много је више оних који то нису.
Многи од оних који су присталице толико су половични или врло површни и заправо не разумеју о чему се ради. То није снага, па стога таква црква није успешна.
Истовремено, неколицина људи који се концентришу на учења истине без отворене моћи, у било ком облику у различитим периодима историје, остављају печат у универзуму који људско око не може да измери. Напори и разумевање шачице таквих људи важнији су за универзални успех у његовом стварном смислу него хиљаде људи који одлазе у цркву.
