КА199 ПИТАЊЕ: Имам питање које може звучати лакомислено, а не мислим тако. Ако има толико инкарнација, зашто бисмо се толико трудили у једној датој.
ОДГОВОР: У ствари, постоји двоструки одговор. Одвајање од тоталне јединствене свести често је толико узнапредовало да захтева много труда и рада. Друга ствар је да пролази много, много, много инкарнација – са много појединаца – које су заиста потрошене. Они нису потпуно потрошени у смислу да се то касније препознаје као отпад, а то повећава подстицај за будуће напоре и будуће инкарнације.
Када се особа роди са овим подстицајем, она је тада можда жељнија да превазиђе препреке и отпоре у себи. Дакле, са те тачке гледишта, то можда неће бити изгубљено. Али саме инкарнације се често заиста троше и ништа се не испуњава. И то је врло тужно, јер је потребан огроман напор да бисте се инкарнирали, како за себе, тако и за друге који вам помажу у процесу.
То је огромна инвестиција коју сваки ентитет улаже када дође у овај живот. Болно је родити се. Болно је живети у границама материјалног тела. И тај бол је изабран зато што развој тада може да тече много брже. Сада, ако се то онда негира јер се живи дан и одбија да размишља о смислу који живот може имати, а онда једноставно негира сваку такву могућност јер је то линија најмањег отпора, онда сав труд и бол оваплоћење је џабе.
Дакле, толико је важно да цените прилику и бол и труд који сте сами изабрали, свако од вас у сваком случају и да најбоље искористите свој живот. Јер изнова и изнова и изнова, морамо бити сведоци туге ентитета који напушта своје тело и говорећи: „Да сам бар слушао и био отворен за могућности које су ми се пружале“, јер свако од њих има небројене могућности и толико се често одбијају.
