КА192 ПИТАЊЕ: Можете ли нам објаснити како то да је у многим религијама и традицијама попут иницијације идеја сексуалне апстиненције повезана са духовним развојем?
ОДГОВОР: Да. Нека објашњења која сте већ сами открили су сасвим тачна и сасвим валидна, али има више од тога. Оно што знате је истина, да је у ранијим временима – пре хиљадама година – развој човека, његовог унутрашњег стања, његове инстинктивне стране, заиста био на тако ниској скали да је он заиста био – не бих рекао као звер, јер животиње немају загађење ума које може имати било који ентитет у људској држави – много горе од животиња.
Било је бестијалности, окрутности и мржње помешане са крајњом себичношћу, непријатељским ставовима у човековој сексуалности у ранијим временима. Воља је била толико мало развијена да кад год би нагонска страна спонтано изашла, ова зверост се испољавала и разводњавала духовне енергије, чији је прилив још био слаб и није могао да приушти ово загађење са зверске стране човека.
Сада, знате чак иу данашњем стању свести, када зађете довољно дубоко у своје само-тражење, у своје самоистраживање, у најдубље скривене пределе своје душе, да је у мери у којој постоји неизражено, порицано, задржано зло и деструктивност, манифестује се и хвата се у сексуални нагон, тако да је често једино место на коме се негативност манифестује на можда сублимиран или девијаран начин.
Ипак, у својој суштини, сексуалност показује себичне, окрутне, садистичке или мазохистичке тенденције свуда где целокупна личност још није интегрисана и целовита. Међутим, пре хиљадама година, воља је била толико слаба, а капацитет ума толико ограничен, да спонтаност није могла постојати да би се духовно развијао.
Духовни развој, неговање и отварање канала за духовну енергију, било је могуће само када је ентитет научио снагу воље, самодисциплину, дисциплину ума и јасно размишљање. Дакле, ови атрибути су стајали у супротности са спонтаним отпуштањем емоционалне стране. То је значило да је хиљадама година, да би се ухватио корак са еволутивним процесом, инстинктивна страна морала да буде повучена, а свесна страна воље, дисциплине и способности мишљења да се култивише. Дакле, у том смислу, учења су била сасвим тачна у то одређено време.
Тамо где је грешка постојала била је, број један, веровање да је то само по себи, и да је сексуалност сама по себи контрадикторна духовности. Грешка је била и у несхватању да је реч о промени аспеката и нивоа свести. Оно што је у једном периоду једини могући пут за постизање развоја постаје, у другом периоду у којем се еволуција већ испунила, погубна ствар која даље одваја личност.
Дакле, у данашње време се мора узети потпуно супротан приступ. Воља и процес мишљења су толико узнапредовали да се клатно замахнуло у супротном смеру и људи су превише усмерени на размишљање, на потискивање, на самодисциплину на погрешан начин, а спонтана природа је заостала.
Сада је важно да се инстинктивна страна сустигне у еволуционом добу који долази, тако да продуховљење свих нивоа бића може да се настави. Спиритуализација се пре хиљадама година бавила нивоима воље и мишљења. Спиритуализација сада прелази на нивое осећања и инстинкта. А за то мора бити разоткривена нагонска страна са својим злом, са својом деструктивношћу, јер се само тада може продуховити. А ово, наравно, укључује и сексуалност.
Сексуални нагони који су још увек заробљени у негативним начинима постојања, у деструктивним аспектима, морају се разоткрити; смисао мора бити схваћен од стране ентитета како би продуховљење целокупне људске свести могло да се настави.
У ранијим временима, религија се бавила деловањем човека, а то је воља. Затим је дошло време Исуса, у коме је размишљање било једнако важно као и акција. И сада, у Новом добу, када се психологија и несвесна и инстинктивна природа стављају у први план, прелазимо на ниво осећања, да би дошло до прочишћавања укупног бића, укупне манифестне личности. Сада више није у питању држање било чега у мировању како би се у систем унела духовна моћ.
