116 ПИТАЊЕ: Мислим да је тешко одговорити на моје следеће питање. Можда је то на неки начин глупо, али када размишљате о угла секса, када су људи неожењени и невезани и траже срећну везу, колико промискуитета заговарате?
ОДГОВОР: Уопште не заговарам промискуитет. Шта мислите под промискуитетом?
ПИТАЊЕ: О сексуалном инстинкту говорите као о природном и исправном. Али колико далеко идеш?
ОДГОВОР: Једини одговор, драги пријатељу, који могу да вам дам – а важио би и за ово питање, као и за свако друго, у том случају – јесте да ако људи раде оно што осећају у својој дубокој унутрашњости, без утицаја наметнуте савести, пошто је за њих исправно, онда је исправно. И то не мора нужно имати никакве везе са срећним или несрећним исходом ситуације.
Ако могу приступити свим срцем, без подела, преузимајући пуну одговорност за све последице, потпуно посвећени односу на било ком нивоу он постоји, ако ниједан лажни морал не замагљује питања и тиме кочи прави морал, онда нема погрешног. Можда не постоји ниједна друга тема у којој је толика самоодговорност пребачена на правила, само зато што се неко плаши ризика.
Овај свет би био сасвим другачије место када би више људи радило све што раде свесрдно, било да се ради о људским односима, било да читају књигу или шетају, или разговарају. Ова планета је тако несрећно место јер су људи поцепани; не раде једну ствар а да нису подељени у пажњи и мотивацији.
Ретко постоји потпуна посвећеност било чему што људи раде. Они служе двојици, тројици или десеторици господара у исто време, али не и свом стварном ја. Људи желе да све буде исечено до савршенства, инсистирајући на гаранцији против свих грешака, знајући савршено да то не може бити.
Поглед из авиона са којег говорим толико је другачији од твог да речи често ни не значе исто. Када подигнете своју свест, доћи ћете до другачијег схватања појмова, појмова и вредности.
Са наше тачке гледишта, промискуитет може бити један једини чин, са свим санкцијама људског друштва, ако овај чин не проистиче из потпуне посвећености. Ако уопште користимо ову реч, она сигурно никада не може да се односи на количину, већ само на уложени квалитет.
Све док човечанство приступи било ком питању, било да је оно типа које сте поставили, било политичко, друштвено, верско или које се односи на било коју другу људску активност или став, са становишта готових правила у којима је једна ствар исправна и други је у криву, ти и даље живиш под јармом наметнуте савести која би све требало да учини тако лаким и једноставним. Још увек сте растрзани и парализовани борбом између примитивног малог детета у вама и наметнуте савести. Да нисте били ангажовани у овој борби, таква питања се не би ни постављала. Такво питање је израз управо овог стања које сам поменуо.
Не желим да будем погрешно схваћен. Ја свакако не заговарам лиценцу. Можда на другачији начин, право ја би могло имати строжије стандарде од стандарда наметнуте савести. Стандарде правог ја често је теже поштовати јер могу захтевати да се супротставите јавном мњењу. Али строгост може лежати у другом правцу. Права савест је веома проницљива у погледу сваке врсте самообмане. Одлучан је против варања када неко покушава да превари живот, често користећи наметнуту савест и готова правила као штит од потпуне посвећености.
