83 ПИТАЊЕ: У последњем предавању [Предавање # 82 Освајање дуалности симболизовано у Исусовом животу и смрти] naučili smo da nam je važno da se suočimo sa smrću da bismo živeli u potpunosti. Suđenje Adolfu Ajhmanu trenutno se pridaje velikom publicitetu. Моја питања су: Прво, можемо ли, и треба ли, покушати да се суочимо са смрћу ових милиона несрећника како бисмо појединачно научили нешто за себе? Drugo, da li je zdravo oživljavati eru smrti i razaranja? Треће, може ли човечанство научити било какву позитивну лекцију оживљавањем овога?
ODGOVOR: Prvo odgovorim na pitanje: da li se može naučiti bilo kakva lekcija o životu i smrti, ili bilo kojoj drugoj temi? To u potpunosti zavisi od vas, pojedinca, da li možete ili ne želite da naučite lekciju. Ali što se tiče lekcije smrti, usuđujem se da kažem da svaki pojedinac mora da prođe kroz to lično, bilo da se radi o stvarnoj fizičkoj smrti, ili o mnogim malim svakodnevnim umiranjem o kojima sam nedavno govorio.
Mislim da bi bilo veoma opasno pretpostaviti da jedna osoba može da uči kroz tragediju druge u ovom konkretnom smislu. To bi bilo opasno jer bi kod tog pojedinca stvorilo samodopadnost, koja bi mogla prerasti u pasivnu, ili na kraju čak i u aktivnu okrutnost. Takva osoba može oprostiti okrutnost na podmukao i suptilan način. Одређене ствари човек може научити само ако их сам прође.
Postoje i drugi načini na koje bi se, barem teoretski, moglo učiti kroz tuđa iskustva, ako je neko otvoren. Međutim, iskustvo pokazuje da većina pojedinaca mora da nauči sopstvene lekcije na sopstvenim greškama, a ne na greškama koje drugi čine, a ne na iskustvima drugih.
Ako se u izolovanim slučajevima to dogodi, tim bolje. Ali ne postoji opšti zakon koji može da proglasi da je jedan događaj pogodniji za učenje od drugog. Теоретски, могло би се учити из било којег догађаја у животу. Uglavnom je lakše naučiti lekciju iz sopstvenih sitnih beznačajnih razočaranja nego iz tragedije druge osobe.
Što se tiče drugog pitanja, dragi moji prijatelji, ne mogu da odgovorim sa da ili ne. Opet zavisi od pojedinca. Појединци, као и човечанство уопште, могли би научити позитивну лекцију ако се сете ове ере уништења и окрутности. A kroz to bi se mogla naučiti i negativna lekcija. Isto tako, pozitivna kao i negativna lekcija mogla bi se izvući neoživljavanjem. Ne postoji ni da ni ne. Ne postoji odgovor ni na jednu od ove dve alternative.
Sve dok ljudima upravljaju uglavnom osvetoljubivost, mržnja i osveta, a ove emocije ostaju preovlađujuće, neće biti pouke. Ako su, s druge strane, glavne motivacije zaista i istinski više konstruktivne nego destruktivne – ne samo proklamovane, već i istinski osetene – lekcija će biti pozitivna. S druge strane, do neoživljavanja može doći i iz negativnih motiva, kao što su kukavičluk, strah, ravnodušnost, oportunizam, rezignacija. Ovo bi onda bila negativna lekcija.
Neoživljavanje bi moglo proizaći iz istinske mudrosti koja zna da se zakoni Božanskog sveta brinu o svemu. Ali to svakako ne znači da zločinci ne treba da trpe posledice. Pristup preuzimanja na sebe kažnjavanja drugog čoveka veoma je drugačiji od pristupa onemogućavanju dalje okrutnosti, dok se zločinci leče od njihove bolesti – ako su uopšte voljni da prihvate neophodnu pomoć.
