КА141 ПИТАЊЕ: Вечерас се догодило нешто што ме је изнервирало. У ствари, више него ме изнервирало – узнемирило ме. Нанео сам лакшу повреду комаду намештаја, за који сам утврдио да је тако неприкосновено дело.
ОДГОВОР: Како то? Можете ли ово поновити?
ПИТАЊЕ: Улупао сам сто који ми се свиђа.
ОДГОВОР: Ох, видим.
ПИТАЊЕ: Ово ме је узнемирило, јер сам имао одређену идеју да овај сто представља одређене идеале у погледу уредности, реда и сигурности. И одједном сам се осетио угроженим када сам убио сто – видео сам себе као да сам увек суочен са овим глупим гестом. Дошло ми је да уништим радни сто и да радим свашта, али у суштини схватам да је ово наклоност стављања енергије у неживе предмете. Да ли ми можеш помоћи?
ОДГОВОР: Да, биће ми веома драго, јер је и ово симптоматска појава која би вам могла помоћи. Важно је да ово схватите као симптом и симбол следећег: то је детињи страх од било које врсте несавршености. Када кажем несавршеност, не мислим на то у апсолутном смислу или у објективном смислу. Мислим то у субјективном смислу личне фрустрације. Све што не желите, осећате се као претећи. Ово је типичан начин бебе.
Одојче ће сматрати да је опасно, претеће, несавршено и страшно кад год се деси нешто што оно не жели. Емотивно ово стање још увек постоји код многих људских бића. Ево да сте још увек фиксирани у овом стању, и стога постајете деструктивнији. То је као дете које не добије своју вољу и онда ће уништити. То ће изазвати бес. Сада, велики део деструктивности, негативности, заснован је на томе.
Схватите да кад год нешто у вашем животу не иде баш онако како бисте желели, у вама се јавља деструктивност. Замислите себе – осетите себе – као дете које потпуно уништава кад год се осећа љутито, омаловажено и фрустрирано. Управо то се дешава у вама, тако да се онда плашите сопствене деструктивности као резултат ваше реакције на фрустрацију.
Сада, кад год се на фрустрацију реагује у смислу тако снажних одговора, људска психа долази у неравнотежу, неред и отуђење, и угрожава саму себе због сопствене деструктивности. Посматрајте, у многим малим случајевима, хиљаду малих примера сваког дана.
Не говорим то само вама, већ мање-више сваком од вас. То је само питање степена, код неких само у одређеним областима, а код других практично у свим областима. Код неких је реакција видљивија, споља веома јака; код других је више скривено. Али свако има области у којима је инфантилно реагује на фрустрацију и тиме доводи себе у несклад са собом и универзалним моћима.
Посматрајте ово, концизно и са свешћу – не тако што га терате, већ тако што ћете га посматрати као објективног посматрача, такорећи – и видите шта радите: како бисте желели тако и тако, и како ћете реаговати на то ако не десити на тај начин. Посматрајте како су ове жеље понекад разумне саме по себи, али ваше реакције да их не остварите су неразумне.
Понекад су саме жеље потпуно неразумне, а разлог за њихово прижељкивање је још неразумнији. Зато посматрајте све ово, а затим поново на овај помало опуштен, али ипак одлучан начин изразите да бисте желели да се ослободите ужасног терета да морате увек да будете на свом путу и да иначе не можете да будете срећни.
Реците себи да је ово потпуна илузија. То је потпуно ропство које себи намећете. То мора да је ропство, јер свет у коме се све окреће око ваших жеља никада не постоји, и шта год да радите, никада га нећете постићи. Ви само трошите своју енергију и све више себе наговарате у потпуну илузорну, а не истинску несрећу, јер се ствари не дешавају на ваш начин.
Открићете да то није толико важно. Чак и ако ствари не иду увек како треба, не морате да реагујете тако снажно. И тада ћете почети да се допадате када заиста будете могли да прихватите фрустрацију своје воље, не у мазохизму, не у самокажњавању, већ у праведности да нико увек не може имати његову вољу, и у признавању да би понекад имати своју вољу бити неправедан према другима.
Али да бисте то видели, прво морате да утврдите и изговорите шта тачно желите и на шта реагујете, и на које суптилне – или можда понекад мање суптилне – начине то показујете?
Оно што се десило са овим комадом намештаја је тачна симболична демонстрација овога. Да се то догодило у сну, могло би се тако анализирати. Нехотице сте нешто покварили. А ово кварење ти је било неподношљиво због твоје илузије да све мора бити онако како желиш и увек савршено, и одбијања да прихватиш живот и себе као дух далеко од савршеног стања, у коме постоје свакодневне несавршености.
Једном када ово прихватите, ствари ће престати да буду тако застрашујуће и тако круте. И нећете морати да се чувате са тако јаким оклопом. Бићете опуштенији када ово заиста прихватите. И зато нећете стварати деструктивност над деструктивношћу. Нећете то компоновати. Јер случајна несрећа која уништи сићушну стварчицу или поквари сићушну ствар, ако се не може разумно и флексибилно прихватити, онда ће произвести стварно и намерно уништење.
