КА172 ПИТАЊЕ: На нашем последњем групном састанку, имао сам принуду да браним два члана, и схватио сам да често имам принуду да браним друге људе. Мислим без размишљања, без расуђивања какав ће бити исход, браним. И дошла ми је мисао да никада не бих могао да се браним – да ли сам зато толико компулзиван у одбрани других?
ОДГОВОР: Да! То је сасвим тачно. Па, наравно, постоје и други елементи који су повезани са тим - све то морате у потпуности да разумете. Помоћи ћу вам тако што ћу мало разрадити оно што сте рекли.
На првом месту, све што је измештено из свог првобитног извора постаје компулзивно, затегнуто и изазива анксиозност. И онда ће један такође претерано реаговати. Када је све заиста тамо где му је место, нема тог затегнутог и снажног осећаја. Дакле, то објашњава силу која је овде укључена. Шта вас, међутим, наводи да негирате сопствену самоодбрану?
Рекао бих да је само делимично тачно да то радите. На једном нивоу, ви сте дефанзивни. Али ви сте дефанзивни – или сте били, више него што сте сада – у смислу несвесних страхова са којима нисте могли да се носите. Браниш се од њих и то чини да изгледаш одбрамбено у одређеним областима са другима.
Али на друге начине ниси знао да се браниш управо зато што ниси знао ко си и ко си. Тек сада почињеш да сазнаш, после свих ових година рада. Направили сте запањујући напредак, јер сте почели касно у животу. Али ипак, тек почињете да знате ко сте.
Ако неко не зна ко је, нема ногу на коју би стао. Свака оптужба слаби себе и испуњава сумњом и бесом у исто време. Тада је бес утолико неприхватљивији и чини сумњу у себе оправданом, јер човек осећа да не треба да се љути, посебно према својој идеализованој слици о себи.
Па како да се браните ако немате чврсту основу на којој стојите – ако тло на којем стојите није стварност већ илузија о томе шта треба да будете, шта желите да будете, шта се претварате да јесте, а шта не можете , наравно, бити.
Смислена самоодбрана у здравом смислу може постојати само када сопство стоји на чврстом тлу да познаје себе изузетно добро, да је у стању да се носи са осећањима, да не поставља нереалне захтеве себи – од којих неки нису ни пожељне, од којих су неке потпуно неоствариве у свом псеудо-савршенству и перфекционизму, а неке би се могле остварити али само ако се зна ко је – што, наравно, нисте.
Стога си био слаб и поколебао си се. Затим постоји још један елемент у овој огромној снази којом браните друге. Ово је – или је можда одувек био – један од ретких легитимних излаза које сте имали за бес и љутњу, а које ваша слика о себи није остављала места да признате. На тај начин бисте могли дати неку врсту прихватљивог легитимитета да сте толико идеалисти да се борите за друге.
То би било у складу са вашом сликом о себи, а ипак вас у извесној малој мери ослободило – наравно, несигурно и намештено – беса са којим нисте знали шта да радите и са којим нисте могли да се носите. И то је веома важан елемент те принуде.
