КА257 ПИТАЊЕ: [1979] Наш свет је недавно био шокиран масовним самоубиством повезаним са духовном заједницом коју предводи Џим Џонс у Џонстауну у Гвајани. Многи од нас су испитивали своја осећања у вези са овим догађајем, а многи Радници су изнели своје страхове да ће бити повезани са нашом духовном заједницом у светлу ове трагедије.
Конкретно, ми смо испитивали делове нашег нижег ја који желе да зграбе, а затим злоупотребе моћ и поверење које су нам дате, а затим је доведу до крајње крајности окрутности, наносе штету другима. Пало ми је на памет да ова криза представља прилику за све духовно оријентисане заједнице да погледају још дубље у процес самопрочишћења, и ја поздрављам ову прилику за даље чишћење. Осећа се као тест за Нев Аге и нашу способност да се чврсто држимо светлости и способност да преиспитамо све што треба да се испита да бисмо пронашли истину.
Можете ли да прокоментаришете овај догађај и како се он односи на нас конкретно, на Нев Аге покрет уопште, и да нам дате даље смернице о томе како ми, као заједница, можемо да наставимо свој задатак самопрочишћења као групе – посебно тамо где да ли зле силе могу постојати – у име Бога и истине?
ОДГОВОР: Пријатељи, хајде да, пре свега, разликујемо шта је духовна заједница, а шта није. Група људи себе може назвати духовном заједницом, али то никако не значи да су они заиста духовна заједница. Зар није речено да ће се појавити многи лажни пророци? Страхови који су се појавили у вези са вашом заједницом, услед ове страшне злоупотребе моћи у групи на коју се позивате, потиче од велике унутрашње конфузије и неповезаности.
Сви знате да се духовно и емоционално незрела особа плаши и одбацује сопствену одговорност, како у најужем тако иу најширем смислу – од бриге за своје дневне потребе у свету, до најсуптилнијих нивоа моралне одговорности, укључујући области које нико не види и не зна за. Стална потрага за унутрашњом, стварном истином о сваком појединачном питању са којим се човек мора суочити у животу, са собом, другима и универзумом, успоставља директан канал ка истини у којој ваш једини ауторитет постаје Бог и његова воља.
За оне који се боје овог пута и желе га одложити - на један дан сви морају путовати тим путем - постоји и неколико фаза развоја. Да поједноставимо, започнимо са најнижим нивоом, што је потпуно одбијање раста и неовисности. Они ће тражити људске вође са моћи.
Што више ти лидери злоупотребљавају моћ, то више привлаче оне који се одричу самопоуздања. Вође дају обећања, а следбеници криве оне који су наводно узрок њихове личне патње. Ово је веома привлачно за људе који одбијају самоодговорност.
Следећи на скали су они који већ теже самосталнијој држави, одређеној аутономији, али не знају како да до ње дођу. Јер други део њих и даље жели да има моћну власт која им даје све што њихова самовоља и кратковидост желе. Овај аспект је активан унутар њих без њихове свесне свести. Овакав став води ка сталној побуни против власти, сталном страху и неповерењу према њој. Често сам говорио о овом синдрому. [Предавање # 46 Ауторитет]
Много пута сам рекао да је мерило за овај сукоб разоткрити онај део вас који се опире аутономији и жуди за свемоћном људском фигуром ауторитета која вас аутоматски штити од ваше карме; од тешкоћа вашег задатка; од уобичајених потешкоћа у суочавању са стварношћу у којој сте рођени; од последица ваших несавршености; из потребе да се кроз њих прође како би се разумели, повезали и трансформисали; од труда да то учини; од егзистенцијалног страха од умирања, од болести и од бола.
У том скривеном делу, попут оних на првом нивоу, прижељкујете моћног владара који обећава лагане одговоре и за патњу криви друге, који се продубљују док се опирете току живота. Такви владари не постоје само у духовним или квази-духовним заједницама - често их се може наћи у стварним или прикривеним политичким покретима.
Ваш сопствени страх и неповерење према вођама и ауторитетима произилази из ваше полуосећајне потребе да се одрекнете аутономије неистинитом владару. То се онда осећа као дубока огорченост према вођи који вас прецизно води на путу ка аутономији и суочава вас са свим оним аспектима самоодговорности које сам раније поменуо.
Другим речима, ако сте у себи подељени између чежње за самопоуздањем и такође чежње за владаром који обећава лаку лекицу, неповерићете се у оба дела. С правом не верујете овом другом и своју детињасту илузорну жељу пројектујете на оне којима се може веровати, а негодујете им и не верујете управо зато што вас желе издвојити из ваше зависности и слабости.
Ниједна духовна заједница није заиста сигурна од грешке и неке врсте изобличења или опасности ако не истражује до дубине, ако не придаје велику тежину процесима прочишћавања, ако не негује аутономију. Није ли аутономија стални циљ овог Патхворка? Да ли сте икада подстакнути да слепо прихватите било какве диктате?
Зар вас не подстиче стално да питате: „Шта је истина?“ у било којој ствари са којом се сусрећете у свом свакодневном животу? Постоји ли неки други начин да сазнате Божију истину, да се одрекнете улога своје самовоље и да се предате Божјој вољи и истини? Није ли то једини начин на који можете успоставити самопоуздање, интегритет, аутономију и сопствени канал ка божанском?
Ако логично размишљате о овоме, мораћете да дођете до закључка да не постоји други начин, било да живите у заједници или сами. Ваша забуна у овом погледу треба да се супротстави ономе што она заиста значи, јер не треба да буде забуне. Све је то врло јасно.
Што се тиче опште поуке коју би све духовне заједнице – као и свет уопште – могле да извуку из овог догађаја, морам да кажем да изгледи у овом тренутку нису превише светли. Закључци који се овде изводе су толико површни, толико неистинити, да су понекад запањујући.
Општи консензус је да се не верује свим духовним групама, да се не верује свим руководствима, уместо да се иде мало дубље и да се гледају специфични циљеви и праксе, као и њихови резултати. Али људи не желе да мисле својом главом. Ово нас доводи до пуног круга, тамо одакле смо и кренули.
Недостатак јасног размишљања, независног напора да се извуку логични закључци део је лењости која доводи до неуротичне потребе за насилним структурама моћи, од које се онда истовремено плаши и с неповерењем, наравно. Лекције које треба јасно видети су управо оно што сам овде изложио у овом одговору.
