КА137 ПИТАЊЕ: Размишљао сам о постављању питања и хтео сам једноставно да поставим ово питање. И постојао је суптилан гласић у мени који је говорио Не. Можда је то онда питање које бих на крају поставио – који је значај овог Не? Сваки пут када желим нешто да урадим, чини ми се да неки гласић каже Не. Кад год желим да кажем шта желим, постоји овај одговор Не. Можда бисте ово могли да повежете са неким од недавних признања које сам дао у вези са одвајање од моје мајке.
ОДГОВОР: Ви већ знате, кроз своја сазнања, кроз своја признања, да морате доказати својој мајци да није у праву да бисте били у праву, да бисте имали вредност, да бисте били мушкарац. Дакле, саставни део ове потребе је став пркоса и пасивног отпора, став који каже: „Показаћу вам; својим сопственим потешкоћама и несрећом и неиспуњењем, чиним те још више погрешним.”
Дакле, кад год дође до нечег конструктивног, потреба да се докаже да је погрешила манифестује се у поништавању ваших сопствених предности, било да је то нешто креативно или пријатно. Можете доказати да је довољно погрешила само ако довољно патите. Или ако не пате, барем су спречени да стекну пуно животно искуство.
Ово је веома тешко пронаћи у вашем унутрашњем животу на том нивоу ваше психе. Људским бићима је потребно много времена и много увида да их пронађу – зато је дивна ствар што су многи моји пријатељи дошли до ове тачке када се заиста сусрећу како одбијају озбиљан живот. Јер у овом или оном смислу, они бирају да посвете своје животе – више од свађе – питању које за њих заиста није важно, односно доказивању да је неко у праву, а да је други у криву, на пример, у том погледу.
И скоро све му је стављено у службу, тако да су чак и најконструктивније манифестације некако заустављене и под утицајем и скретањем ове потребе – потребе за пркосом, потребе за доказивањем, потребе за тријумфом – чак и на рачун сопствено испуњење и своје најдубље цењене циљеве, и циљеве који би дали продуктиван живот.
Дакле, ваше Не увек говори, на начин на који можете да продужите када чујете овај глас – и ускоро ћете моћи да утврдите ово сасвим очигледно, осветољубиву праведност према вашој мајци која је ту уграђена – „Кажем Не да бих доказати да сте криви, да бисте били одговорни и да бисте коначно дошли."
То је ваш унутрашњи животни циљ. Свако има такве унутрашње животне циљеве. Морају бити откривени, ти унутрашњи животни циљеви самопораза – да би се нешто доказало, да би се победио други, да би се форсирао проблем. Свако га има, свако на свој начин. Постоји много могућих варијација.
Када човек открије овај ниво и буде потпуно свестан тачног циља којем тежи изнутра и како то ради и шта за њега жртвује, и колико је та жртва узалудна и трагична, он ће тада доћи до тачке када ће унутрашња одлука бити направљен, када ће коначно рећи: „Одустајем од овог циља; Не желим више никакав део тога." И то је тренутак када он заиста почиње да живи, не само конструктивно, већ када живи озбиљно, и када живи у интегритету.
Јер ови циљеви су увек, као што сам рекао на почетку, непоштени, на овај или онај начин. Нечија сопствена патња је тако често непоштење. Доказивање нечије патње је исто тако непоштено као и потреба да се докаже да друга особа није у праву: код једне је можда више нагласак на једној; код других људи нагласак може бити више на другом. Али све то мора да се нађе.
Не постоји ниједно људско биће које негде, некако и донекле, нема тако нешто где намерно – иако бира да више не зна ту промишљеност о томе – али када ипак намерно чини нешто што је најгоре интересовања за живот, за себе и за друге. Јер то не може бити добро за једне а лоше за друге.
Мора бити или добро за свакога кога се тиче или лоше за све кога се тиче. Због пуке радости – радости, наравно, шаљиво кажем, јер то није права радост, то је заиста горка радост – доказати нешто, победити некога, казнити некога, чак и ако и себе треба казнити !
Постоје веома суптилни начини на које се то може учинити. То се може учинити на тако скривен начин. Али молим вас, пријатељи моји, пронађите све своје различите начине на које ово радите. И у мери у којој то радите, тада можете видети зашто то радите. Јер постоји више разлога осим само мржње и љутње и инсистирања да се привуче друга особа, да родитељ који вас је лишио – имагинарно или стварно, шта год да је случај – натера да тај родитељ дође.
Постоји и онај основни страх од живота који вас тера да затрпате свој живот беспотребном и бескорисном деструктивношћу. То је страх да будеш у току живота, да се повериш том току живота, и твоја скривена жеља да избегнеш овај ток живота.
Дакле, очајнички чезнете за оним што ће вам донети боравак у току живота, а истовремено намерно чините све што је у вашој моћи да онемогућите примање онога за чим свесно жудите.
Сада, да се вратим на оно што сам рекао о вама – ово је у великој мери случај. Наравно да постоји зачарани круг. Јер, ако је ваша основна несвесна – али ипак стварна – главна преокупација да докажете да ваша мајка није у праву и да је натерате да вам приђе – на рачун саботирања најбољег у вама – не можете да се допадате нити верујете у себе.
Недостатак самопоуздања и нејасна гледишта о врхунцу у себи увек су засновани на несвесном, непоштеном циљу којем тежите. Стога сте у зачараном кругу. Пошто је главна преокупација непоштен и осветољубив циљ, не можете себи да се допадате. Ако не можете да волите себе, не можете ни себи веровати. Ако не можете да верујете себи, не можете пустити и пратити и ујединити тај унутрашњи ток свог најдубљег бића са животном снагом.
Када то није могуће, морате се плашити живота, јер се плашите себе. Плашите се тог врло непоштеног циља у који улажете све.
Сада, наравно, сада разговарам са свима. То је основни, фундаментални зачарани круг у овом погледу, који се може прекинути само када сте сасвим свесни осветољубивог циља и начина на који сте изабрали да то урадите, што би могло бити чак и да себе учините горим него што јесте, у у неким случајевима – како кажњавате друге тако што умањујете себе на преувеличан начин.
Када сте искључени из ове аспекте у себи, када више не знате да је то случај, онда сте збуњени и збуњени. Неки од вас, као што сте ви, на пример, пронашли су ово. То је изузетно важан корак.
Ово мало затишје ће постати веома гласан глас ако га култивишете да га чујете. Што буде гласније и јасније, што више можете да преведете и видите циљ који стоји иза тога, лакше ћете коначно одустати од овог циља у тој унутрашњој одлуци, у тој унутрашњој трансформацији, тој унутрашњој преоријентацији, када не дуже желите било који део тога – када схватите да вам ово није потребно, јер не може вама или било коме другом да пружи било какву сатисфакцију.
Задовољство које добијате кажњавањем и доказивањем да сте погрешили је веома, веома плитко и ни издалека није у вези са задовољством живота без овог циља. Да ли разумеш?
ПИТАЊЕ: Да, постоји само једна ствар која ми није сасвим јасна. А то је, како бих натерао своју мајку да се појави тако што бих себе учинио неуспешним или несрећним или кроз патњу. Не видим тачно како се ово повезује.
ОДГОВОР: Па видите, свесно, наравно, постоји једна област у вама где желите да јој докажете колико сте супериорни. Али то је само на једном нивоу. Можда ћете доказати интелектуалну супериорност, али емоционална несрећа је нешто сасвим друго. Није ли могуће да јој докажете да она греши, с једне стране, својом интелектуалном супериорношћу, својим интелектуалним знањем, а да у исто време будете емотивно веома неиспуњена и несрећна особа?
ПИТАЊЕ: Наравно да могу, али како би ми то помогло да је доведем?
ОДГОВОР: Осећате, ирационално, да то изразим веома поједностављеним језиком дечје психе: „Видиш, ти грешиш, а ја сам у праву, јер си ме учинио несрећним. Ви сте криви што сам ја несрећан.”
ПИТАЊЕ: Видим.
ОДГОВОР: Видите? Онда јој учиниш жао. Ако сте довољно несрећни и довољно трагични и довољно озбиљни и довољно несрећни и довољно суви, мајка би тада помислила: „Па, можда сам то урадила. И то је ваш циљ.
