КА165 ПИТАЊЕ: Наишао сам на речи „апсолутна истина“ у својим читањима. Можете ли да прокоментаришете те две речи?
ОДГОВОР: Да. Апсолутна истина је коначна стварност духовног језгра где нема поделе, где нема двојности, која превазилази свет супротности на које је човек навикао, где је све подељено на: ово је добро, а ово лоше, ово је исправно а ово погрешно, ово је црно а ово бело – сталне супротности.
Где год је човек још увек уплетен у супротности, он је у релативној истини. Када превазилази супротности и налази се у јединственом принципу где нема или/или, он је у апсолутној истини.
КА178 ПИТАЊЕ: [1969] Сада је време промена догађаја, где оно што се чини револуционарним постаје, ове вечери, реакционарно; и обрнуто, оно што се чини да се сматра црним постаје бело или бело, црно. Има ли места за апсолутну истину?
ОДГОВОР: Апсолутна истина је нешто што се може стећи врло постепено, као еволутивни процес унутар појединца. И стога се може ширити веома постепено, колективно, и са много кривина, са много успона и падова. Јер ако је апсолутна истина, на први поглед, доступна људском духу и уму, она лежи посебно и посебно на ономе што бисте могли назвати средњим путем, где су апсолути увек крајности и претеривања и изобличења истине.
То се може открити у животу сваког појединца ако особа жели да уђе довољно дубоко, да проучи довољно дубоко у себи. Иста истина важи и за човечанство у целини. Човек који се побуни није ништа слободнији и врло често таквом побуном не постиже своју слободу, као ни онај који се прилагођава и кочи све промене.
Дакле, апсолутна истина – на пример, у овој дихотомији између конформизма и традиционализма и побуне – лежи у томе како ову дихотомију треба превазићи. Она се може превазићи само када појединац открије да његова права слобода лежи у отворености, недостатку крутости, истини суочавања можда са страховима и злом или изобличењем или деструктивношћу и негативностима у себи.
Тада више неће морати да се буни, јер се побуна више не меша са самопотврђивањем, а конформизам се више не меша са флексибилношћу или са отвореношћу прихватајућег става. Можете прихватити само када се потврдите. Можете се потврдити само када сте слободни и отворени. Онда нема конформизма. Тада нема традиционализма на уско, преструктурисан начин. И тада нема побуне.
Ово је питање развоја. А оно што се дешава у данашње време је да стари систем вредности мора да нестане. Старе структуре морају нестати. Ово је веома болно. Као што раст за појединца може бити болан, тако је болан и за друштво.
То, међутим, не значи да су претеране побуњеничке снаге увиделе ту неопходност. Они то могу осетити, као што супротна страна може осетити изобличење и деструктивност која се манифестује у побуњеничким снагама. И обојица опструирају у својим преувеличањима и у искривљавању.
Само они који су довољно јаки да се не ослањају на било какво претеривање ће задржати ту несигурну равнотежу и бити најинструменталнији за нову еру, да постепено дође до нове експанзије унутрашњих вредности.
